O оригиналности

 Питање оригиналности у књижевности одувијек заокупља пажњу књижевника и филозофа. Колико је неко дјело оригинално, не зависи толико од саме теме коју обрађује, колико од начина на који јој приступа. Још су филозофи античке Грчке тврдили да је све већ испричано и казано. У цјелокупној књижевности непрестано се врти неколико кључних тема. Зато оригиналност не почива у избору теме, него у начину на који је обликујемо. Можемо писати само о ономе што је већ на неки начин изречено, али на себи својствен начин, дајући свом књижевном изразу лични печат. 

Оригинално је оно што је истинито. Оригиналност је израз аутентичног бића, повезаног са извором. Често се каже да код добрих писаца ништа није случајно. У њиховом стварању постоји она драгоцјена непредвидивост надахнућа, која их води у непознато. Неријетко су и сами писци говорили да током писања нису знали у ком правцу ће се развијати радња њиховог романа. Управо, надахнуће, креативност и спремност да се потпуно оголимо, да оставимо его по страни, дарују тексту оригиналност.

Стил може бити беспрекоран, али права оригиналност почива у емоцији и искрености. Истина долази из љубави и универзалне свијести. Само биће оплемењено врлинама задобија најузвишенији дар – инспирацију. А управо нас она води ка аутентичности бића из које произлази оригиналан књижевни израз. 

Сузана Вујичић